БРАЋА ЂОРЂЕВИЋ
СЕСТРЕ ЈАНКОВИЋ

Посебно место у Ђорђевићевом научном раду представља обимна расправа о српским народним играма , штампана у IX књизи Српскога етнографског зборника 1907. године. Ђорђевићева расправа је пионирско дело у науци Јужних Словена. Истина је да је Ђорђевић имао и претходнике и узоре у Вуку Караџићу, Фрањи Кухачу, Милану Ђ. Милићевићу, али он је отишао много даље од својих претходника. Предложио је класификацију народних игара . Увео је у научну терминологију појам орске игре, отпочео је етнокореолошка и фолклористичка истраживања трагајући за већ ишчезлим орским песмама итд. Расправа је написана још 1904. године као уводни део за збирку игара Луке Грђића Бјелокосића. Године 1984. радови о српским народним играма и српском фолклору уопште постају део четврте књиге ,,Наш народни живот" .

Након уводног разматрања шта је игра , Ђорђевић излаже следећу класификацију народних игара: витешке игре

• забавне игре
• игре духа
• игре за добит
• орске игре (световне и религиозне)

Да је био свестан тешког задатка класификовања, говоре следеће речи: „Направити један шематски преглед и деобу игара од најпростијих до најсложенијих и најразличитијих, веома је мучан посао, и апсолутно тачно изведен изгледа ми немогућ, јер игре, иако најразличитије врсте, прелазе једна у другу, елементи једне врсте игара налазе се и код других и обратно, те то веома отежава свако потпуно и апсолутно систематисање и деобу“ (поглавље Српске народне игре у књизи Наш народни живот IV, Београд, 1984).

Прихватајући његову класификацију, нижу се једна за другом књиге Данице и Љубице Јанковић, дела њихових следбеника и радови прве генерације етнокореолога. Другу класификацију народних игара, засновану на истраживањима у другој половини XX века, извела је др Оливера Васић 90-их година („Играчка традиција – проблеми класификације“, Зборник радова XXXV конгреса СУФЈ , Титоград 1988, 459-462). Према Оливери Васић игре се могу поделити такође у пет група, на:

• орске игре или игре у колу (обредне и забавне)
• игре надметања и чобанске игре
• игре на поселима
• игре на срећу
• дечије игре

Најбројнија група игара, а у Ђорђевићево време још жива традиција, јесу „орске игре“ односно „игре уз музичку пратњу“. Његова дефиниција гласи овако:

„Орским играма називамо оне игре у којима се тежња за игром испољава тако, да су телесни покрети намењени изражавању људских осећања и задовољавању човечијег осећања за лепим. Због тога су неки орску игру назвали „поезијом телесних покрета“. Орском се игром називају ритмовани покрети дела тела, тј. такви покрети које прати ритам, био он од песме или од музике. Ти су покрети уређени по извесноме такту, по извесноме правилу, чиме се тежи да се задовољи естетска страна живота.“

1 2 3 4 5 следећа страна