Пише: Весна Бајић, етномузиколог
ЕТНОКОРЕОЛОГИЈА и ЕТНОКОРЕОЛОЗИ
Етнокореологија је наука која се бави изучавањем традиционалног играчког наслеђа.
У Србији још увек не постоји факултет за етнокореологију, али се она као други главни предмет изучава у оквиру студија Етномузикологије на Факултету музичке уметности у Београду од школске 1990/1991. године.
Иако млада наука, наша етнокореологија већ има запажене резултате на бројним домаћим и страним симпозијумима, захваљујући најпре проф. др Оливери Васић и мр Селени Ракочевић, али и млађој генерацији етномузиколога Весни Бајић и Здравку Ранисављевићу.
Проблеми у изучавању наших традиционалних игара су многи, стога су и теме интересовања поменутих истраживача бројне и разнолике. Имајући увид у светска дешавања, пре свега у деловање европске секције за етнокореологију (Group for Ethnochoreology) при Интернационалном савету за традиционалну музику (International Council for Traditional Music- ICTM), наша »радна група« покушава да се приближи савременим питањима, и да размењује искуства са етнокореолозима са симпозијумима која организује поменута секција
/више о томе видети у рубрици Образовање – симпозијуми/.
Научни радови етнокореолога из Србије
Етнокореолози пишу научне радове из области етнокореологије, које углавном објављују у зборницима. У овој рубрици упознаћемо Вас са деловима одабраних радова.
мр Селена Ракочевић
Београд
Коло у Војводини:
Традиционална игра уз музику као мрежа различитих значења
Рад у целини је објављен у зборнику Музика и умрежавање, седми међународни симпозијум, Факултет музичке уметности Београд, 2006, 257-273.
У већини речника са подручја распростирања јужнословенских језика, почев још од XVII века, постоји термин коло1. Објашењења су у њима мање или више прецизна и опширна, а у појединима се констатује да се ради о прасловенској речи, јер се она, како је то формулисано у Ријечнику Југословенске знаности и умјетности, у истом облику налази у свим словенским језицима2. У српској народној играчкој пракси има више могућих значења термина коло, а Оливера Младеновић у књизи Коло у Јужних Словена, до сада јединој научној студији на српском језику посвећеној овој проблематици, издваја њих пет:
1. у основном значењу реч коло се односи на облик игре која се изводи у кругу или полукругу,
2. може да се односи на групу људи која учествује у игри,
3. игранку сâму,
1Оливера Младеновић, Коло у Јужних Словена, САНУ, Етнографски музеј, посебна издања, књига 14, ур. Милорад Васовић,Београд, 1973, 15.
2Исто, 15.
4. врсту (тип) игре који осим кружног облика има и посебну мелодију (О. Младеновић наводи пример славонског кола које се, како она то каже, «не може помешати са другим славонским колима која имају своје називе: дере, календара и сл.) и, најзад,
5. кружну игру коју мелодија, типичност и стилске одлике одређују као особит израз етничке групе (нпр. српско, бугарско или хрватско коло)3.
Оливера Младеновић истиче да је од свих значења основно прво, а најадекватније последње, јер обједињује «недељиво јединство облика, типова и стилова играња, а то све заједно коло етнички прецизније детерминише не одузимају ћи му још шире значење»4. Према Оливери Младеновић, три од пет могућих начина коришћења термина коло подразумевају кружну игру (то су значења под 1, 4 и 5), што указује на доминантност иницијалног значења ове речи које се односило на кружни облик, обруч/круг5.
Објашњавајући значење термина коло које се односи на «врсту (тип) игре» (четврто значење), Оливера Младеновић иако непрецизно формулисано, издваја данас преовлађујуће значење ове речи. Позивајући се на пример «славонског кола које се не може помешати са другим славонским колима...»6, ауторка указује на чињеницу да реч коло може да означава већи број сродних игара које припадају истом типу. Поменута непрецизност састоји се у томе што у овом значењу речи коло, није битна мелодија у идентификацији одређене игре као врсте (типа) игре, како то ова ауторка наводи, већ је у томе пресудна врста корака и њихова организација у простору, пресудан је играчки образац. Постојање «посебне мелодије» или, тачније, више сродних мелодија које повезује метроритмичка организација, профил мелодијског кретања и начини морфолошког уобличавања, само доприносе одређењу неке игре као «кола». Сегмент музике у нераскидивом заједништву покрета и звука у играма уз музику представља посебну категорију у вишеслојно нијансираном спектру могућих значења речи коло и због тога му треба посветити посебну пажњу.
Последње значење које одређује коло као «кружну игру коју мелодија, типичност и стилске одлике одређују као особит израз етничке групе»7, отвара питање кола као обележја националног идентитета. Имајући у виду време настанка национализма и разноврсне системе идеолошких апарата који су пратили развој ове комплексне идеје8, може се претпоставити да су реч коло и одређене играчко/музичке појаве које је она имплицирала, упоредо са многим другим артефактима културе, почеле да добијају значај националног симбола и да, сходно томе, буду коришћене у сврху ширења и јачања одређене националне идеологије, од друге половине XIX века.
*
Упркос становишту да је кружна игра иманентна човеку, те да се, зависно од нивоа цивилизацијског развитка9, може јавити у разним појавним облицима код многих народа (то су: окруживање/кружење, затворен или отворен круг, двојни или тројни кругови, играч или више њих у кругу и сл.), коло је према појединим тумачењима, словенско наслеђе10. Из тога следи да су, иако је кружна игра ланчано повезаних играча несумњиво постојала код племена која су насељавала просторе Војводине, па и читавог Балкана пре IV/V века наше ере11, као што је постојала и у античкој Грчкој12, појам играња «у колу», као и све његове могуће импликације, на ове просторе стигли упоредо са доласком Словена. Међутим,
1. иако се према досадашњим етнокореолошким становиштима термин коло везује за словенске језике, још увек нису прецизно одређене историјске и географске релације овог термина са речју синонимног значења хорос која је грчког порекла13. Такође,
2. кружне игре ланчано повезаних играча које могу имати сродне називе су очуване и код других европских народа као што су Румуни (хора), Грци (хорос) или становници Фарских острва14.
На основу досадашњих сазнања не може се тврдити да је играње у колу словенско, старобалканско или старогрчко наслеђе15. Порекло овог феномена не треба посматрати из аспекта географског и етничког распростирања16, већ цивилизацијског развитка, о чему ће сведочити и прича о колу на територији Војводине17.
3Исто, 15, 16; Оливера Младеновић, «Коло и оро у нашој етнокореолошкој терминологији», рад са Конгреса СУФЈ, Игало, 1969, Цетиње 1978, ур. Јован Вукмановић, 483-481.
4Оливера Младеновић, Коло у Јужних Словена, наведено дело, 16.
5Реч коло је «свесловенског и прасловенског» порекла. У свом основном значењу односила се на точак, а тек потом на игре уз музику. Видети више у: Riječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, V. Izdanje, JAZU, Zagreb, 1898-1903, 207-211. и Petar Skok, Etimološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, JAZU, Zagreb, 1971, 126-127.
6Оливера Младеновић, Коло у Јужних Словена, наведено дело, 16.
7Исто, 16.
8О настанку и историји национализма као система идеја, доктрине, односно «слике света» видети више у: Ханс-Улрих Велер, Национализам. Историја-форме-последице, Светови, Нови Сад, 2002.
9О генези појавних облика кружне игре везано за развој људске цивилизације видети више у: Curt Sachs, Svetovna zgotovina pleas, Znanstveno in publicistično središče, Ljubljana, 1997, 147-153.
10Позивајући се на истраживања Луборга Нидерлеа (Luborg Niederle), Оливера Младеновић заступа становиште да је пре расељавања, коло било «најстарији заједнички облик плеса» свим Словенима, о чему сведоче играчка терминологија и остаци обредних игара код многих словенских народа. Оливера Младеновић, наведено дело, 26.
11О етногенези народа на подручју Војводине и њеној историји видети више у: Јован Ердељановић, «Трагови најстаријег словенског слоја у Банату», Niedereov sbornik, Praha, 1925, 289-290; Алекса Ивић, Срби у Банату – од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703), Матица српска, Нови Сад, 1929, 4-7; Добривој Николић, Срби у Банату у прошлости и садашњости, Штампарски завод и издавачко предузеће «Уранија», Нови Сад, 1941, 145; Душан Поповић, Срби у Војовдини. Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Матица српска, Нови Сад, 1959; Милан Вранић, «Уводне напомене и подаци за етногенезу народа и народности у Војводини», рад са конгреса СУФЈ, Београд, 1978, 5-17.
12Dora Stratou, The Greek Dances our Living Link With Antiquity¸Dora Stratou Dance Theatre, Athens, 1992 (1966), 12. и Alkis Raftis, The World of Greek Dance¸ Finedawn Publishers, Athens, 1987, 5.
13О распрострањености синонима коло и оро на простору јужнословенске играчке традиције видети више у: Оливера Младеновић, «Коло» и «оро» у нашој етнокореолошкој терминологији. У зборнику XVI Конгреса фолклориста Југославије, Игало 1969, Цетиње, уредник Јован Вукмановић, 1978, 477-481.
14О географској распрострањености кружних игара ланчано повезаних играча видети више у: Lisbet Torp, Chain and Round Dance Patterns, Museum Tusculanum Press, Copenhagen, 1990, 28/29.
15Тек ће пажљива етимолошка истраживања указати на порекло, генезу и распростирање ових термина.
16Сам наслов одличне научне студије Оливере Младеновић Коло у Јужних Словена унеколико афирмише идеју кола као словенског наслеђа, а несумњиво указује на време настанка ове књиге (1970-те) у коме је још увек била веома актуелна потреба потенцирања културне јединствености јожнословенских народа. Ако ово узмемо као тачно, можемо претпоставити да би етнокореолошка студија исте проблематике настала после распада Југославије носила наслов Коло у српској играчкој традицији, она која би афирмисала идеју о Балкану као уједначеном културном простору Коло у балканској играчкој традицији и слично.
17Излажући генезу могућих значења термина коло, аутор овога рада територију Војводине узима из сасвим прагматично научних разлога, уз пуну свест о томе да је «Мисао Војводине током времена мењала и свој смисао и своју садржину, па, природно, и своју територију. Када је 1848. године формирана, Војводина је обухватала делове Баната, Бачке и Срема: у предратној Југославији под појмом Војводина подразумевали су се Банат, Бачка и Барања; данас (1950-те, прим. С.Р.) Војводину чине Срем, Банат и Бачка, али ни један део у целини». Душан Поповић, Срби у Војводини. Од најстаријих времена..., наведено дело, 7.
