ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ

БРАЋА ЂОРЂЕВИЋ
СЕСТРЕ ЈАНКОВИЋ

БРАЋА ЂОРЂЕВИЋ

Тихомир Р. Ђорђевић - Књажевац, 19. феб. 1868 – Београд,
26. мај 1944

Тихомир Ђорђевић је први модерни фолклориста у нас, први који је у пракси примењивао најновија искуства европске и светске фолклористичке науке. У својим радовима је превасходно проучавао народни живот и обичаје српскога народа. Међутим, нарочито су значајна његова проучавања народнога живота, обичаја и стваралаштва Рома, Турака, Муслимана, Албанаца, Черкеза, Јевреја.

Одржавао је многа предавања у свету (Лондон, Париз) о Србији, њеној историји, народу и фолклору, упознавајући на тај начин енглеску и француску нацију „са малом и ратом опустошеном Србијом и ширећи за њу интересовање и љубав“.

Имао је храбрости да веома млад крене сопственим путем, да буде први у нас који ће све области народнога живота и стваралаштва проучавати по модерним научним принципима и методама, користећи подједнако савесно и успешно податке са терена, из архива, из наше и стране стручне литературе.

Као изврстан познавалац тадашње савремене етнологије, фолклористике, домаће и стране литературе, Тихомир Ђорђевић је са својом расправом о српским играма урадио пионирско дело у српској етнокореологији. У нашу стручну праксу увео је методу упитника , анкету, односно, како вели, упутстава . Управо упутствима за прикупљање података о одређеним обичајима и грађом на основу таквих упутстава обиловаће часопис ,,Караџић"-лист за српски народни живот, обичаје и предање који Ђорђевић покреће у Алексинцу 1899. године. Да би се сачувале, покупиле или расветлиле све тековине народа, у поменутом часопису је установио и неговао многе сталне рубрике: народно предање о местима, Краљевић Марко у народном предању, српске народне песме, српске народне приповетке, српске народне загонетке, српске народне пословице, српске народне клетве, српске народне заклетве, правни обичаји у Срба, музички обичаји у Срба, ловачки обичаји у Срба, животиње и биље у народном предању, технолошки обичаји у Срба, медицински обилаји у Срба .

Посебно место у Ђорђевићевом научном раду представља обимна расправа о српским народним играма , штампана у IX књизи Српскога етнографског зборника 1907. године. Ђорђевићева расправа је пионирско дело у науци Јужних Словена. Истина је да је Ђорђевић имао и претходнике и узоре у Вуку Караџићу, Фрањи Кухачу, Милану Ђ. Милићевићу, али он је отишао много даље од својих претходника. Предложио је класификацију народних игара . Увео је у научну терминологију појам орске игре, отпочео је етнокореолошка и фолклористичка истраживања трагајући за већ ишчезлим орским песмама итд. Расправа је написана још 1904. године као уводни део за збирку игара Луке Грђића Бјелокосића. Године 1984. радови о српским народним играма и српском фолклору уопште постају део четврте књиге ,,Наш народни живот" .

Након уводног разматрања шта је игра , Ђорђевић излаже следећу класификацију народних игара: витешке игре

• забавне игре
• игре духа
• игре за добит
• орске игре (световне и религиозне)

Да је био свестан тешког задатка класификовања, говоре следеће речи: „Направити један шематски преглед и деобу игара од најпростијих до најсложенијих и најразличитијих, веома је мучан посао, и апсолутно тачно изведен изгледа ми немогућ, јер игре, иако најразличитије врсте, прелазе једна у другу, елементи једне врсте игара налазе се и код других и обратно, те то веома отежава свако потпуно и апсолутно систематисање и деобу“ (поглавље Српске народне игре у књизи Наш народни живот IV, Београд, 1984).

Прихватајући његову класификацију, нижу се једна за другом књиге Данице и Љубице Јанковић, дела њихових следбеника и радови прве генерације етнокореолога. Другу класификацију народних игара, засновану на истраживањима у другој половини XX века, извела је др Оливера Васић 90-их година („Играчка традиција – проблеми класификације“, Зборник радова XXXV конгреса СУФЈ , Титоград 1988, 459-462). Према Оливери Васић игре се могу поделити такође у пет група, на:

• орске игре или игре у колу (обредне и забавне)
• игре надметања и чобанске игре
• игре на поселима
• игре на срећу
• дечије игре

Најбројнија група игара, а у Ђорђевићево време још жива традиција, јесу „орске игре“ односно „игре уз музичку пратњу“. Његова дефиниција гласи овако:

„Орским играма називамо оне игре у којима се тежња за игром испољава тако, да су телесни покрети намењени изражавању људских осећања и задовољавању човечијег осећања за лепим. Због тога су неки орску игру назвали „поезијом телесних покрета“. Орском се игром називају ритмовани покрети дела тела, тј. такви покрети које прати ритам, био он од песме или од музике. Ти су покрети уређени по извесноме такту, по извесноме правилу, чиме се тежи да се задовољи естетска страна живота.“

Под утицајем немачких фолклориста (Карла Гроса /Карл Гроос/, Франца Бема /Франз М. Бöхме/), Ђорђевић је прихватио мишљење да је игра изражај сувишне енергије, снаге. Међутим, оваква дефиниција је непрецизна, јер човек не игра само када има сувише снаге у себи, већ и када му понестане снаге, игра и када моли, када се весели, када нешто саопштава или прича... Осим тога, и сам израз „орске игре“ није прецизан из разлога што наше игре обилују бројним формацијама (распоред играча у простору), а не само ором или колом. То зна и Ђорђевић и каже: „..у Срба, орска игра није остала само на колу, које је најраспрострањенија и најпознатија орска игра. Црногорска народна игра оро је чисто игра по паровима, и изгледа виши степен од игре у колу, а да му је претходило коло , рекао бих да се види из самога имена оро , које је иначе идентично са нашим именом коло , и тешко се може односити само на један пар играча.“

Орским играма, религиозним и световним, односно обредним и забавним, посвећује велику пажњу. Пише и о систематизацији назива орских игара према месту, народностима, ритму и начину играња, страним називима.

Ритам у игри је према Ђорђевићу изузетно важан параметар. Уочава да многи индоевропски народи играју само уз ритмички изговорене речи. Према речима др Оливере Васић, и ми смо један од тих народа јер се и данас код старијих житеља наших села могу наћи игре које се изводе само уз „бројање“ – ритмичко изговарање текста, без „певања“ – по народном схватању.

Поред груписања игара, Ђорђевић је у својој књизи Наш народни живот ИВ дао бројне податке о нашим играма, играма старих цивилизација и других европских народа. Његов рад је постао незаобилазни извор за проучавање традиционалних игара.

Тихомир Ђорђевић је радио као редовни професор етнологије на Филозофском факултету у Београду. Године 1932. постаје редовни члан Српске академије наука. Његов корпус текстова под заједничким насловом Наш народни живот (I-XI, 1907) представља сјајан увод у упознавање народних обичаја, веровања, стваралаштва. Године 1984. текстови су прештампани у четири књиге. Списак Ђорђевићевих радова износи преко седам стотина библиографских јединица.

Овај прилог о Тихомиру Ђорђевићу написан је помоћу следећих радова:

Ненад Љубинковић, „Живот и дело Тихомира Р. Ђорђевића“, Наш народни живот , ИВ, Просвета, Београд, 1984, 275-290.

Тихомир Р. Ђорђевић, „Српске народне игре“, Наш народни живот , ИВ, Просвета, 1984, 26-93.

Оливера Васић, „Класификација игара Тихомира Ђорђевића и њен значај данас“, Балцаница XXВ-2, САНУ, Београд, 1994.

О Тихомиру Ђорђевићу писали су:

Душан Ј. Поповић, „ Наш народни живот “, Српски књижевни гласник , Нова серија, књ. XXVIII, бр. 8, Београд 1929, 640.

Мирко Барјактаревић, „Др Тихомир Р. Ђорђевић и његов рад 1864-1944“, Гласник ЕМ , 16, Београд, 1953, 256-261.

Љубица и Даница С. Јанковић, Грађа о животу и раду Тихомира Р. Ђорђевића , Списак штампаних радова Тихомира Р. Ђорђевића , Билтен Института за проучавање фолклора, 3, Сарајево, 1955, 183-196.

Љубица и Даница С. Јанковић, „Библиографија радова Тихомира Р. Ђорђевића“, Споменица посвећена стогодишњици рођења Тихомира Ђорђевића , Посебна издања САНУ, CDXLV, Споменица, књига 51, Београд, 1971, 33-65.

Љубица С. Јанковић, „Историјско етнолошки радови Тихомира Р. Ђорђевића о народном животу у игри и музици“, Споменица посвећена стогодишњици рођења Тихомира Ђорђевића , Посебна издања САНУ, CDXLV, Споменица, књига 51, Београд, 1971, 10-11.

Душан Недељковић, „Значај научног дела Тихомира Ђорђевића“, Народно стваралаштво , 28, Београд, 1968, 217-223.

Душан Недељковић, „Етнолошко дело и личност академика Тихомира Ђорђевића“, Споменица посвећена стогодишњици рођења Тихомира Ђорђевића , Посебна издања САНУ, CDXLV, Споменица, књига 51, Београд, 1971, 25-30.

Драгослав Антонијевић, „Тихомир Ђорђевић и његово научно дело“, Зборник за друштвене науке Матице српске , св. 53, Нови Сад 1969, 139.

Драгослав Антонијевић, „Научна метода и техника Тихомира Ђорђевића“, Народно стваралаштво , 28, Београд, 1968.

СЕСТРЕ ЈАНКОВИЋ

Љубица (Алексинац, 1894 – Београд, 1974) и Даница (Лешница, 1898 – Београд, 1960) Јанковић , сестричине Тихомира и Владимира Ђорђевића су цео свој живот посветиле сакупљању и проучавању традиционалних игара, песама и обичаја. Оне су пионири српске етнокореологије. Њихов истраживачки и етнокореолошки рад обухвата широко подручје интересовања: од игара у Србији, Војводини, Црној Гори, Косову, Босни и Херцеговини, Македонији, Хрватској, Далмацији до одређених подручја Словеније. Најобухватнија збирка, резултат бројних истраживања, јесте осам књига под заједничким називом Народне игре , издаване од 1934. до 1964. године. Написале су и девету књигу, али није издата. Свака од ових књига садржи вредне теоријске расправе, записе игара и мелодија, као и црно-беле фотографије. Осим тога, написале су бројне радове разматрајући битне проблеме етнокореологије: структура игара, типови игара, записивање игара, односу игре и музике, стил и техника играња, обредне игре, психолошке основе играња, улога жене у игри, начин сакупљања игара на терену, васпитна улога и чување игара итд.

Љубица Јанковић је 1937. године у Етнографском музеју у Београду основала Архив о народним играма и од 1939. водила је Одељење за музички фолклор. Тада је систематски прикупљала драгоцену терминолошко-енциклопедијску и библиографску грађу о народним играма и музици. Сестре Јанковић су у Београду у својој кући одржавале и курсеве народних игара.

Будући да су се обе бавиле књижевношћу, њихови етнокореолошки радови су терминолошки јасни, лако читљиви, прецизни и наменски писани за ширу публику. Из тог разлога је и начин записивања игара, систем који су саме засновале, прилагођен сваком кориснику, јер је писан речима (дескриптивно). Данас се у светској, па и нашој етнокореологији такав систем не користи. Заменила га је Лабан-Кнустова нотација (Лабанотација) која се заснива на одређеним, устаљеним знацима. Систем Данице и Љубице Јанковић се у нашим, превасходно студентским етнокореолошким радовима преводи на Лабанотацију. Без обзира на то, њихове расправе и студије засноване на сопственом систему биле су веома запажене у свету и издаване у бројним страним зборницима и часописима.Списак њихових радова је обиман. Списак литературе може се наћи на ФМУ у Београду.

О Љубици Јанковић писали су:

Милица Илијин, „Љубица С. Јанковић“, Народно стваралаштво , 13, Београд, 1974, 141-144.

Оливера Младеновић, „Академик Љубица С. Јанковић (1894-1974)“, Гласник ЕИ , 23, Београд, 1974, 135-142.

О Даници Јанковић писали су:

Љубица Јанковић, „Библиографија радова Данице С. Јановић“, Гласник ЕМ , 22-23, Београд, 1960, 263-266.

Оливера Младеновић, „Даница С. Јанковић (1898-1960)“, Гласник ЕМ , 22-23, Београд, 1960, 260-263.