Пише: Стеван Тонковић Пипуш
Лице и наличје фолклора
У медијима,а посебно у шемама ТВ програма је релативно мали број текстова и емисија које су посвећене народном стваралаштву. Када се тако нешто и дешава, често се може поставити питањеда ли су то вредности које заиста можемо приписати фолклорном стваралаштву? Поготово је то питање актуелно, када су у питању народне игре.
Извесно је да се под плаштом народних игара често крију игре које у већини својих сегмената то нису, почев од самих играчких елемената (koraka), музичке пратње, састава оркестра, делова, па чак и комплетне ношње....
Узроци оваквих појава су вишеструки. Свакако да је један од основних,то што у ТВ кућама има врло мало стручног кадра, који је у стању распознати праве вредности од оних других. То није никакво чудо, јер је кадрове за овакву врсту делатности врло тешко наћи. Ако желимо заиста сачувати културно наслеђе, мора се хитно интервенисати.
Подсетимо се само како је велики утицај медија, а поготово телевизије на просечног гледаоца. Том утицају врло често подлеђу и они који се баве преношењем народних игара, песама и обичаја на сцени. Изузетак у томе нису чак ни врхунски стручњаци ове области.
Конкретан пример, који доказује ову тврдњу су кореографије буњевачких народних игара, који се играју на сцени широм Хрватске, а све под утицајем једног снимка о којем ће овде бити речи. Посебна је прича то, што је овај снимак био путоказ свима, све до 1966. године, односно до прве Међународне смотре фолклора у Загребу. Да се не заваравамо, ни Војводина није боља што се тиче презентације ових игара. Наведимо само податак да се тек 1979 године појавила прва кореографија буњевачких игара изведена на званичној смотри «Румског фестивала», коју је поставио Буњевац(1). Све до те године на сценама разних смотри и фестивала су могле видети кореографије аутора из Будимпеште, Београда, Загреба, Зрењанина, Панчева...., који не само да нису били Буњевци, него неки од њих никада нису вршили ни истраживање ових игара на терену.
Интересовање које влада у кругу љубитеља фолклора по питању буњевачких народних игара,те открића до којих сам дошаотоком истраживања објављених у Таванкуту у Суботици, а највише жеља да истина о сегменту буњевачког фолклора, изађе на видело, даје ми право и слободу да на овај начин упутим апел не само онима који су везани за буњевачко, него и за свеколико народно стваралаштво.
Непосредни повод за истраживање је видео снимак «Буњевачког момачког кола» који датира из давне 1948. године.
Малтене свим љубитељима народних игара су познате буњевачке игре, које су представљале, а и данас представљају изазов како за извођаче, тако и за кореографе. Чињеница је да су то технички убедљиво ако не најзахтевније, а оно у самом врху техничке бриљантности народних игара уопште. Због тога су веома ретки ансамбли који могу да их презентују на прави начин.
Пре него што пређем на саму срж овог писма, морам да подсетим на нека основна правила која су непремостива ако се врши сценски приступ народних игара и обичаја. Примарно је свакако истраживање изворних облика истих, која се спроводе искључиво на терену. Ако су се игре изгубиле на терену, онда је потребно користити евентуалне постојеће записе: видео, аудио, нотне, кинетографске..., па их онда проверити(2) уколико има, а још и данас се могу наћи малтене на свим
(1) Чак су и суботичка друштва играле кореографије аутора који нису били Буњевци. Изузетак је неколико аутора кореографија у ОКУД «Младост» Суботица. Но, оне нису учествовале на смотрама, него су биле постављене по политичком «кључу», јер се у то време тако морало. Касније су скинуте са репертоара.
(2) Чуди ме да је велики број фолклорних група уврстио у програм буњевачке народне игре без икаквих провера на терену, кад је познато да у систему истраживања, није довољан један казивач, или извор, због субјективности од које нико није «оперисан», него се напротив подразумева, да сваки сегмент истраживања, пре него што можемо утврдити да је истинит, мора имати барем неколико извора који потврђују онај до којег смо прво дошли.
подручијим живи сведоци, који и ако не могу одплесати, барем могу дати свој суд o коректности игре, ношње, музичке пратње, текстова етц....
Наредни неизоставни посао је, да се добро проучена грађа пренесе на сцену. Овај сложени посао захтева од кореографа, да између осталог поштује основне сценске законе, од којих су неки универзални за сваки сценски приступ.
За разлику од осталих сегмената бужевачког живота, о којим су написане десетине дела, народним играма није посвећено баш пуно пажње, тако да изузев записа три игре сестара Јанковић, на које се не може баш пуно поуздати, (о којима једном другом приликом), све до 2001(3) године не постоје записи, а да нису базирани на онима које су записале наведене ауторке .
Један изузетак ипак постоји. Додуше он није дескриптиван, него видео, што би свакако требало бити још веродостојније. Али,......!
Дуго времена сам слушао о постојању мистериозног снимка буњевачких игара, где је вертикала плесача током плеса изразито висока, где су играчи (плесачи) са испасаним кошуљама, где девојке имају «цвеће» у коси.... Без обзира на моја настојања и упркос многим обећањима да ће ми неко ко поседује тај снимак омогућити да га видим, прошло је више од 20 година док нисам дошао до истог.
Дакле, поменуте 1948 године, један од елитних режисера документараца Рудолф Сремец, са екипом «Јадран филма» снимио је филм под називом «Југословенски народни плесови», који су требало послужитии углавном јесу, очувању плесних традиција тадашње Југославије.
Мото филма је садржан у најваној шпици која за актере каже: «Играју их сами сељаци, у својим селима, у свом крају, у својим народним ношњама, које још и данас живе».
Међу осталим снимцима налази се снимак цитирам: «Момачко коло» - Суботица .(4)
И заиста, скоро све што је речено у том филму је истина. Непријатно сам се тиме изненадио, а познајући добро начин плеса и облачење Буњеваца, осетио сам да се ту нешто крије, што сам дужан да откријем и разјасним.
Прво што ми је било сумљиво је било то, што је из снимка јасно видљиво да је у питању кореографија, а не изворни плес.
Истовремено се на први поглед запажа да буњевачке свиле на играчицама «више».
«Играћи» на играчима прилично слободно ландарају.
Свака играчица има у коси перле.(5)
Мушкарци на том снимку имају испасане кошуље преко панталона.
У игрању девојака је изражена вертикала у истој мери као код мушкараца.
Музичка тема «A» одудара од уобичајеногначина свирања.
Од укупног састава оркестра препознао сам три члана која су била активна од времена мојих почетака играња, све до половине седамдесетих година у КУДЖ «Братство - Јединство» из суботице.
(3) Стеван Тонковић - Пипуш: «Драгуљи буњевачке ризнице» - запис 10 буњевачких народних игара, (дескриптиво и кореографски), са описом обичаја, ношње, музичке пратње, муз. аранжмана....)
(4) прим.: нелогично је, ако је снимљњно у Таванкуту да тако и не пише, јер се на осталим снимцима истог филма наводи стварно место снимања, без обзира колико је оно по величини, а Таванкут je већи од доста таквих места са филма.
(5) Украси у коси код Буњевака су били могући само у два случаја. Први је био у сватовима, где су само «јенге» могле имати перлице као што су на дотичном снимку (веће од уобичајних), a остале «дивојке» скромније и мање од првих. Други случај је био за време дужијaнце. У том случају перлице су се радиле од класја.
Легенда Друштва, која је до пре неколико година била активна у Друштву (изузетно позната и призната у кругу стручњака за фолклор у Војводини, а још више у Хрватској), те проналажењем текстова аутора у чију репутацију и знање је тешко посумљати(6), а објављених у разним публикацијама и приликама, дошао сам до следећих сазнања:
Прву констатацију да је у питању кореографија поткрепљујем чињеницама да је поставка тројки које су играле «Момачко коло» (исправно је «Буњевачко момачко коло»), урађена на типичан сценски наступ, где је једна од тројки увек излазила у први план. Такође је евидентно да је током игре формирана звезда, што на терену никад није случај.(7)
Следећа ствар која никако не пристоји изворном начину облачења je то што су играчице биле обучене веома «уско». Наиме девојке су облачиле и до девет подсукња да би горња сукња што лепше и шире стајала, што овде сигурно није случај. Из искуства знам да ове играчице нису могле имати више од две подсукње, а минимум за сцену, под условом да су зналачки уштиркане и обучене је барем три, док се на терену тај број креће од четири навише.
Када се везују «играчи» правило је да се они постављају са десне стране играчице, а овде су постављени у зависности од тога са које стране играча се налази играч. Ово такође говори о томе да нису у питању «...сељаци, ....... у својим народним ношњама, ....».
Истовремено су «машне» тако везане да падају заједно са крајевима, што не сме бити случај.
Оукрасима у коси погледати белешку бр.4
Извесно је да буњевачке игре нису типа украјинског хоровода,те да постоје одређена вертикална гибања, нарочито код играча за време појединих елемената искврцавања. Играчице имају вертикалну изражену само утолико, колико је потребно за «цупкање», а ниуком случају скакутање, што је уочљиво на овом снимку.
Музичка тема «A» je у свом другом делу музичког питања и одговара упроштена, али је прихватљива, мада није препоручљива уколико желимо дати пун музички печат буњевачких игара.
Све ово условило је да су многи аутори по угледу на овде виђено, поставили кореографије буњевачких народних игара, или плагијате истих, а у бољем случају дали своје виђење буњевачких народних игара. Но, ни једни ни други нису проверавали детаље на терену, почев од плесних елемената, оглавља, делова ношње, као и њиховог начина облачења.
Поставља се питање кога сад кривити за непроцењиву штету које је овај снимак нанео буњевачком фолклору?
Иако се снимак налази на сајту «Матије Губеца» из Таван кута, извесно је да они нису извођачи ове кореографије. На основу доказа прибављаних током истраживања од (на сву срећу), још неколицине живих актера из тог времена, као и записа, фотографија, те обављених публикација дошао сам до несумљивог закључка да је извођач тадашње КУДЖ «Братство-Јединство.(8) Права истина, као да обилази актере овог снимка. Једини, који га нису снимли («Матија Губец» из Таванкута га присваја и поставља на свој сајт, а они који су учествовали у снимању, упркос необоривим чињеницама да су то били они (КУДЖ Братство-Јединство, Суботица), упорно беже од снимка, вероватно се стидећи грешака својих претходника.
(6) коришћени материјал и казивања:
-Управа КУД «Матија Губец» Таванкут/ Иве Прћић-господар Приказ рада Друштва1946-1969/ Суботица 1969
-Паво Бачић: Перо Тумбас Хајо уметник тамбурице/1969
-казивања: Кате Стипић Таванкут, Суботица
-писмо др. Ивана Иванчана Молве /1999.
(7) Једно од могућих решења кретања на сцени може бити и оне које je виђено на снимку. Ако je 3тројке онда je трокрака, 4 тројке-криж, je 5 тројки-петокрака. У сваком случају није изворни облик кретања по простору.
(8) Овде се поставља питање моралност у смислу присвајања туђих дела , a исто тако и небриге oкo сопствене архиве појединих фолклорних асоцијација, што је посебна тема.
Буњевци НИКАДА нису имали испасане кошуље када су били у «чакширамаa» (панталонама).
Буњевке НИКАДА нису изводиле никакве плесне елементе у којима је било поскакивања, скакање или искврцавање.
Веровали или не, буњевачке игре су само једна кап умору народних игара кoje често виђамо у разним сценским приказима народних игара као што су смотре, концерти, ТВ снимци..., које понекад немају ни слово Н од НАРОДНОГ. Но, нека свако брине за чистоћу свог дворишта. У мојем има још пуно тога да се ради, а без помоћи људи добре воље, који су ми овом приликом помогли, тешко да га могу очистити.
